Ibrišimović Nedžad - Vječnik

Glavni junak ovog tematski izuzetno neobičnog romana je Neferti, ugledni građanin Memfisa (Memfis, Egipat), za vreme vladavine faraona Horus-Aha. Jednog sasvim običnog, sunčanog, dremljivog popodneva Neferti doživljava, ničim izazvano, stanje telesne oduzetosti, ali pojačane svesnosti. Događaj jeste bio neobičan i stresan za sve, jer su pomislili da je umro u najboljim godinama, ali i brzo zaboravljen kada se on povratio i nastavio normalan život, bez ikakvih vidljivih posledica.

***

***

Ali kako počinje doživljavati starenje i smrt svoje voljene supruge, pa onda i svoje dece, a da se on, pritom, nimalo fizički nije menjao, tada mu na um dolazi ono njegovo prividno umiranje i shvata posledice toga čina, ali ne i uzroke a, još manje, razloge.

Nije imao dileme da li je blagosloven ili je proklet životom koji traje i traje. Odlučio se za blagoslov. Svoju dugovečnost je nastojao sačuvati anonimnošću koja se graničila s mimikrijom. Čim bi pomislio da je ljudima postalo sumnjivo kako je on dugo mlad i očuvan, selio se u neko drugo mesto, osnivao porodicu, bavio se kakvim zanatom ili bio pisar...

***

„Tako sam i ja, od svih ljudi koje znam, najbolji po težnji i sposobnosti za besmrtnost. Sigurno je da ima još onih koji se takmiče u besmrtnosti, ali oni, ili odustaju, ili ih smrt pretekne. A ja, niti sam odustao, niti me smrt pretiče. Ti se pitaš kako to da je ta zamisao baš meni pala u udio? Pa evo zašto! Zato što sam joj duboko naklonjen i zato što sam joj sasvim sklon. Neko nije, ja jesam.

Na kraju krajeva, vidio si ljude koji i ne žele da žive. Vidio si takve ljude! Vide pogibelj, a idu joj u susret. I umru. Ja neću.”

***

Do trenutka kada je Neferti shvatio da je smrt na njega zaboravila, priča teče pravolinijski, isto kao i njegov život. Nakon toga, piščeva mašta, oslobođena bilo kakvih okvira, kombinuje i ušnirava priče kakve svet nije video! Glavni lik, prateći sopstveno postojanje, pohodi zemlje i gradove kroz različite epohe i biva i obitava i sa stvarnim i sa izmaštanim likovima. Prisustvuje događajima koji su presudno uticali na ljudsko postojanje, čuo je sve, oči su se njegove hranile istorijom, ruke su njegove punile kovčeg spisima i knjigama, njegovim najvećim blagom, a što je najbitnije, njegov duh je rastao hranjen nebrojanim uskustvima i uvidima, njegova drugovanja, njegovi razgovori sa vidljivim i samo njemu vidljivim sagovornicima su neprocenjivi...

***

„Ali u ovom mom sanduku ima knjiga zbog kojih mi duša vazda klone, zbog kojih odustajem od svojih misli, lišavam se bilo kakva suda o bilo čemu i sav postiđen čak i od sopstvenog daha – udisaja i izdisaja, potonem u dugu šutnju nemoći...Nikad knjige nisu samo ono što u njima piše.“

***

„Pri Utnapištimu je bilo nešto za mene tako neizrecivo privlačno da je moje lice, u njegovom prisustvu, neprekidno bilo ozareno osmijehom, a da ja toga nisam bio ni svjestan; bilo je nešto tako dirljivo među nama, nešto što me je blažilo i tjeralo da budem vazdušast; a meni nije bilo teško biti vazdušast, ja sam tome sasvim sklon. Ta ja sam bio s ljudima i prije i poslije Utnapištima i ja sam u svom životu gledao ljude i koračao naporedo s njima; i svako je vukao svoje noge po zemnom šaru i svako je vukao svoje terete. Uz neke ljude je bilo teško koračati, uz neke i tako – i tako, a malo je bilo onih s kojima sam koračao lagahno i skladno, kao tada, davno, u Mesopotamiji.”

***

Kroz sve vreme (mereno desetinama vekova!) njegovog postojanja imao je samo jednu želju, jednu dilemu i jedno pitanje. Želja mu je bila da na svom putu kroz život i vekove sreće ljude slične sebi, dugoveke, da sa njima prodivani koju kao s najrođenijim. Nije bio siguran da li je on samo dugovek ili je besmrtan, a najviše ga je mučilo zašto je baš on odabran da bude vječnik?

***

„Eto, dugovječan sam, svašta sam naučio, saznao i vidio što nije naučio, saznao ni vidio niko od ljudi, pa ipak ni ja, hvala Allahu, ne znam sve, ta odmah bih od toga umro! Ali ja sam voljom Božijom ono što se zove ljudsko stvorenje, insan – biće koje zaboravlja – i moja glava često je puna mutnih, nejasnih slika i sanjarija, u njoj vrvi od primisli, primisli kojima uočavam tek krajičke i repove, svršetke i početke – jedino me ponekad pomakne bljesak nečega što raduje – a ima pri meni svakojakih duševnih natruha, ubleha, gluposti i svega, nisam imun od toga, borim se za se kako znam i umijem i molim Allaha da mi oprosti grijehe moje.“

Nota 1:
Ova knjiga je i mnogo lahka i mnogo teška i sve u isti čas. Lahka je, morebiti, što je i meni lahko s Nefertijem koračati. Teška je što mi je jezik bio težak, a ja uporna da ga skroz razumem, pa je tu bio tanak špricer, pola knjige – pola googla. I trajalo je ovo naše druženje ... da ponekad i nisam znala gde smo tačno zakonačili prošli put.

Nota 2:
Ništa vam nisam rekla s kim je Neferti drugovao, razgovarao, sanjao, živeo... Kakvih je tu likova bilo...! Hajde samo da kažem da je poslednja inkarnacija njegova, ona što je knjiga poznaje, završila u Bosni, a gde bi drugde!

Nota 3:
@sofijin_svet_ .... znaš li kako mi je lahko s tobom koračati?

Ocena: 9/10
Izdavač: VBZ (Hrvatska), 2007 (I izdanje)