Ćirjanić Gordana - Večnost je, kažu, dugačka

Priče, je Ii? Opet priče... I, koliko traje priča? Neka traje kao blesak, neka kao sećanje ili promišljanje, negde su delovi skupljeni navrat-nanos pa i nema trajanja, a poneka je kao razgovor dvoje, u kafiću. Na primer traje isto onoliko koliko bi trajalo da se nas dvoje nađemo na kafi, onako nausput, dok još praznimo misli od prethodnog događaja, ali spojeni duhom, željni nekih trenutaka razumevanja bez reči, bliskosti koja sve poravnava i usklađuje. Naravno, kafa može biti i crna, bela, čajna, virtuelna ...

***

***

Da, priče ... Poželeh da kažem kako je svaka neobična jer u sebi nosi neko zrno bizarnosti ili nesreće. A onda shvatim kako ne mogu da se setim nikog ko neko takvo zrnce nema, ko je običan. Dakle, priče su malo neobične, ali ljudi o kojima piše su sasvim obični. Sve je tako kako jeste, bez pompe i efekata, bez osude... samo život, onako kaljav i neosvešten, kakav, uglavnom, i biva.

***

Prvi deo zbirke sadrži pripovetke vezane za Srbiju i/ili Beograd, grad njenog detinjstava i mladosti. Možda mi je i najdraža priča (autobiografska, čini mi se) „Glas“ u kojoj opisuje svoje detinje druženje sa Suzanom Stas, drugaricom iz škole. Suzana je bila jedan dan starija i znala je da prišije dugme na drugačiji način – dovoljno za divljenje! Selidba je razdvojila drugarice, život se postarao da im se putevi više ne ukrste. Tek mnogo kasnije, u već zrelim godinama, priče im se ovlaš očešu, ne previše, ostavljajući samo neku nejasnu setu u grudima.

***

„Sličica o prišivanju dugmeta i o dva načina da se pričvrsti konac, izronila je mnogo kasnije, kad je postalo poželjno i dragoceno sve što se dalo spasti iz zaokruženog detinjstva. Bilo je to jedno od onih nemih sećanja, koje i nema težinu da bi se izgovorilo, neuhvatljivo i kratko kao problesak zraka odbijenog o neko zalutalo ogledalo. Trajalo bi ni manje ni više nego onoliko koliko traje zatezanje konca. Misao ne bi ni stigla da se zaustavi na tako prhkom sećanju, no jednog dana, već u zrelom dobu, ono je iznenada dobilo težinu.“

***

Kako je autorka veliki deo života provela i u Španiji, udala se tamo i skućila, drugi deo zbirke je začinjem duhom i dahom Andaluzije. Priča „Odelo čini čoveka“ govori o životu i tajnama gitariste, svirača flamenka, Sekundina, govori o nekim pogledima, o odlukama, o skretnicama, o životnim izazovima i krivinama ...

***

 „On mene nije primećivao ili se pravio da ne primećuje nijednog smrtnika, toliko je visoko držao glavu koračajući sa ispršenim ramenima i napred isturenim bokovima. Ali primetio me je, u to ne sumnjam: znam kao što znaš i ti, da sa svojim urbanim izgledom i fizionomijom koja odudara od andaluzijske, bivam primećena u ovoj varoši. Nije mi smetalo što me neprovereni umetnik flamenka i ne okrzne pogledom prilikom mimoilaženja; i sama vladam veštinom apsolutno neprimetnog posmatranja, i navlačenja maske ravnodušnosti. Znala sam da se između nas uspostavio paučinasti sporazum o izlišnosti da ispoljimo uzajamnu znatiželju, i to je bilo dovoljno. “

***

 

Nota 1:
Oseti se kada pisac ima snagu u rečenici, kada vlada pričom. Zrelost dopušta sebi da ne bude previše darežljiva u izrazu, opušteno pripovedajući svoje misli. I u trenu kad mi na um dođe da mi i nije toliko zanimljiva ona uzvrati pasusom koji me demantuje. Vidi se da ume, ali neće previše. Samo zbog toga, ništa više od osmice.

Ocena: 8/10
Izdavač: Narodna knjiga, 2009 (II izdanje)