Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! San je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri, sada tuđina peva ko more i zabrinutost, istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže... Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti, cvet između pepela i mirisa, oni koji odbijaju da prežive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad. Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga... Ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce, i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći, poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima na mestima gde je pesma najlepša, onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima. Ja prihvatam veliku misao budućih poetika: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik, ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju, ...

Kada istinski umetnik uzme tako neki prostorno-vremenski okvir (poljsko selo Pamtivek i okolinu u vremenu od Velikog rata pa naovamo, reku Tamnavu...), pa u njega počne udevati razne kockice i pločice (takozvana doba), onda rezultat bude remek delo vredno svačije pažnje, u sva vremena. No, to nije običan mozaik. Svako od tih doba, sem boje i teksture nosi i mirise i sećanja: belo i brašnjavo devojčice Miške i njenih roditelja, grafitnosivo i hrapavo kao šindra za pokrivanje krovova kod starog Božina, mirisno i bodljikavo kao strnjika vidovite Strne, vlažno i dahćuće kao pseća njuška, mekano i pripadajuće kao kućica lude Florentine, posvađane s Mesecom... *** *** Pomičući se po vremenskoj osi mozaik nailazi na oštre, crne i preteće kockice koje se velikom silinom i brzinom zabadaju u površinu svakidašnjice, izbijajući usput škriljce koji su tu oduvek bili. Slika je tada mračna, miriše na smrt, nemoć, smenjivanje vojski, čekanje da prođe, na uzdanje u Boga i neverova...

Radnja ovog autobiografskog romana bi se mogla opisati u par rečenica. Autor je sa suprugom i sinom tinejdžerom, kao izbeglica iz Bosne, stigao u Ameriku. Snašli su se, skućili, zaposlili. Posle petnaestak godina američkog života i on i njegova supruga se suočavaju s ozbiljnim zdravstvenim izazovima. Ovo nije priča o njihovom životu tamo. Ovo je sve ono drugo. Ovo je priča o njihovom životu unutar njih samih. *** *** Kroz sam naslov knjige da se prepoznati da se sastoji od tri strofe . U prvoj je autor, doživevši srčani udar, otvorio vrata bliske smrti i, samim tim, dodao jačinu i dubinu spoznaji sopstvenog postojanja. *** „Šta je odgovor na pitanje: ko sam?, dok me golog zagledaju strani ljudi u mojoj sobi. I među njima ova djevojka, koju odnekud znam. Ono što me ispunjava nelagodom, i prigušenim stidom, nije blizina smrti, već saznanje da je moje tijelo, u tom trenutku, objekt bez zračenja. Moja je tjelesnost bez seksualnosti. Osim toga, lakoća s kojom nepoznat...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! U suton, kada prve zvijezde  i prve gradske lampe sinu,  kad ljubavnik o dragoj sanja,  a pijanica o svom vinu — Ja tiho hodam pored kuća u kojima se svjetla pale;  Sva zla, i nevolje, i sumnje  najednom budu posve male. I smiješim se u meki suton,  od zapaljenih zvijezda svečan,  i osjetim dubinu svega,  i da je život vječan — vječan. Na današnji dan, 1902. godine rodio se Dobriša Cesarić, pesnik nežnih rima. Bio je jedan od onih velikih pesnika koji je mogao, kako je sam rekao, "da oseti dubinu svega", da napiše stih o  kapljici vode, voćki, osvetljenom prozoru u zimsko predvečerje... i da nas ostavi zamišljene i ganute.