Horvat Oto - Sabo je stao

Voleli su se gospodin Sabo i A. Nju je ratni vihor kraja 20. veka izmestio iz Sarajeva u Novi Sad. Tu su živeli zajedno, a potom u inostranstvu: Mađarska, Nemačka, Italija. Umetničke duše, bavili su se pisanom rečju, uklapali u svoj život mala zadovoljstva – prepodnevne subotnje kafe ili dugačke šetnje...
A onda se A. razbolela. Teško i neizlečivo.
Gospodin Sabo je ostao sam. I tu za njega prestaje život, a počinje ovaj roman.

***

***

Sve što je u njemu bilo živo, pretvorilo se u bol, nadolazeću i narastajuću... Bol koja je tolika da ga ubija, a opet jedina koja mu donosi neki oblik mira, bol koja ga drži najbliže A. Bol koje ne sme da se oslobodi jer misli da će se, izgubi li je, definitifno razdvojiti od voljene žene.

***

„Uprkos tome, želeo bih da sa nekim podelim da sam užasnut i obezglavljen pred činjenicom da mi predstavlja ozbiljan napor da se jasno prisetim njenog glasa, da ga evociram u svojim mislima čak i uz pomoć rečenica kojih se sećam da mi ih je bila rekla, da njen glas baš kao i sećanja vezana za nju i za nas oboje, ipak, blede. Ne mogu da ga evociram u mislima, ali bih ga prepoznao da ga ponovo čujem. U to, naime, čvrsto verujem. Ali sam užasnut i obezglavljen pred činjenicom zaborava, pogotovo i prvenstveno, jer se zaborav kao teški tamnoplavi somotni pokrov širi i preko njenih usana i njenog radosnog pogleda. Ne radim ništa da zaustavim širenje tog somota, ne radim ništa jer nisam u stanju da bilo šta uradim i uprkos tome i baš zbog toga se osećam kao da sam je izdao. I ko onda pije vodu sa reke zaborava?“

***

Dani tuge...
Dani preispitivanja, mučenja i tlačenja sebe...
Dani očaja koji potapa kao novembarska magla uz rečnu obalu.
 Da li sam mogao učiniti još šta?
 Zašto je nisam sprečio da...?
 Kako to da nisam primetio...?
Zar je moguće da to nisam znao o njoj...?
Zašto baš ona?
Zašto ona, a ne ja?
Kako je Bog mogao to da dopusti?
Nema Boga.

***

„Pisanje ne pomaže da se preživi tuga. Trauma. Prolazak dana i meseci, vreme!, takođe ne pomažu u tome. Najgore je što ništa ne pomaže. Ni samoća, ni nečije prisustvo. Ni drugi gradovi, ni druge žene. Primeti, postane svestan ne jednom da čini sve da se oslobodi tuge i bola u kojima se guši, ali u isto vreme čini sve da ih se ne bi oslobodio. To je sve što mu je ostalo, na kraju krajeva. Tuga i trauma je sve što poznaje, što mu je u još živom sećanju. Sve što trenutno ima veze sa onim zbog čega živi u tuzi. U očaju. I zbog koga ima duboko osećanje krivice. Griža savesti mu dolazi u svakodnevnu posetu naoružana svojim užarenim klještima? Jednostavno, jer je tu i jer govori o svemu tome i jer uveče pokušava da piše o svemu tome. I nije mogao da pomogne. Ti, izdajica.“

***

Nota 1:
„Sabo je stao“ je autobiogafski roman duše pesničke - čoveka otvorena srca, vičnog da rasvetljava emocije, da ih svetu prikazuje ostihnute, u svoju esenciju pretočene. A kad stane pesnik, stane u njemu i sve njegovo. I onda nema pesme, stih izmiče i ne da se, motor radi u mestu... Tako je nastao ovaj pesmovan roman. Možda bi se mogao klasifikovati kao roman toka svesti. Ili, preciznije, nesvesti. Borba sa samim sobom kad si i sam ti protiv sebe samog.

Nota 2:
Sabo je stao.
Kako to zvuči jednoznačno i konačno, kako teško i protivprirodno. Jer život je sve samo ne stajanje – večita promena, želja, misao, motiv, nada...
Sabo je stao jer je njegova A. umrla. Njegova ljubav, počivalište njegovih pogleda, ishodište dodira...
Dani tuge su dani koji su iznedrili ovaj emotivni vrtlog od romana koji vas uvuče u sebe, provuče kroz kovitlac i izbaci ulubljene i raskrvavljene. Nekima donese potvrde, nekima roj pitanja i dilema, a nekima strahove. Srce vam junačko želim da provučete sebe kroz ovo štivo – vredeće mnogostruko!

Ocena: 9/10
Izdavač: Agora, 2015 (II izdanje)