Prilepin Zahar - Greh

Neki su rekli da je ovo roman, mada meni, definitivno, više liči na zbirku pripovedaka. Autobiografske crte postoje, doživljene, a neke, možda, samo dosanjane, sa Zaharkom u glavnoj ulozi. Priče su, itekako, različite po senzibilitetu. Mene je najviše dirnula pripovetka „Ništa neće biti“ gde opisuje svoju porodicu, ženu i dva sina.* I sad, posle više godina od kad sam je prvi put pročitala i dalje mislim da je to najlepša ljubavna priča ikada.

***

“Volim da ga ljubim kad se probudi. Usnama mu dodirujem obraze, nalivene mlekom moje voljene, opčinjen.
 Gospode kako je nežan. Kao sredina dinje.
A tek kako diše ... Ništa mi je prolećno cvetanje razbarušenog cveća – uz moje lice brekće sin, vedar kao posle pričešća.
Dižem ga iznad sebe – oba obraza mu se otrombolje, a bale cure na moje grudi.
Tresem ga, da se zasmeje. Znate li kako se oni smeju? Kao jagnjad: „Be-e-e-e...”“

***

A sad još malo od iste pripovetke. Otimam se želji da je ne prepišem celu.

***

„Nisam napunio ni tridesetu, i srećan sam.
 Ne mislim o prolaznosti bića, nisam plakao već sedam godina – tačno od onog trenutka kad mi je jedina moja rekla da me voli, da me voli i da će se udati za mene. Od tada nisam našao nijedan razlog za suze, ali vrlo često sam se smejao i još češće osmehivao nasred ulice – svojim mislima, svojim voljenima koji lako, u tri srca, otkucavaju melodiju moje sreće.“

***

Ima još dobrih pripovedaka u zbirci, mada ima i nekih za koje ne mogu da naslutim zašto ih je, uopšte napisao. Ipak, ono što me je vuklo da pročitam baš svaku priču je nada da ću pročitati neku biser-rečenicu, neku misao koja će mi, svojom jačinom, obratiti pažnju na sopstveno postojanje.

***

„Ostario sam. Stariš neobično brzo čim počneš da tražiš opravdanje za život.“

* kasnije je dobio još 2 kćeri

Ocena: 8/10
Izdavač: Draslar, 2011. (I izdanje)