Živim obilje knjiga

Obra ćajući se u prvom licu imamo utisak da Muharem Bazdulj piše autobiografski roman. Međutim, on svoj glas daje Sergeju Babiću, čoveku bezmalo petnaest godina starijem. Sergej je Beograđanin, novinar, rano šezdeseto godište , te je ratove raspada zemlje proživeo u nekim odraslim i profesionalno afirmisanim godinama. ***   *** Njegove nerešene emotivne teme i folklorni alkoholizam daju okosnicu njegove ličnosti. Bez obzira na to, njegovo srce je na pravom mestu, te on na ljude, gradove i ratove gleda iz vizure Čoveka, a ne ostrašćenog člana razularene gomile. *** „I malo šta me nervira više nego kad se u Sarajevu krevelje ko kučići kad im u posetu dođe Medlin Olbrajt, poznata po izjavi da je vredelo da silna iračka deca umru ako je već trebalo skinuti Sadama. Ne moraš se ložiti na Ivana Karamazova da ti se to gadi. I malo više me nerviraju oni što su se radovali bombama što su padale na njih i njihove bližnje. To su uglavnom oni isti koji su uvek vrlo tužni i vrlo b...

D žena je visprena i odvažna trinaestogodišnja devojčica. Živi samo s bakom već deset godina, još otkad je njenu porodicu zadesila tragedija. Majka je nestala, a otac je doživeo nervni slom i otad je u psihijatrijskoj ustanovi. Celo svoje detinjstvo, sve svoje misli, Džena je posvetila nestaloj majci i celo njeno biće je stremilo samo jednoj želji – pronaći majku ili bar pronaći odgovor na pitanje šta se desilo. Ona na sve načine pokušava da animira nekog ko bi joj pomogao u potrazi. Nekako se krug zatvorio na dva saradnika: Sereniti, vidovnjakinju koja godinama životari jer je zbog lične nesmotrenosti izgubila talenat predviđanja i Verdžila, privatnog istražitelja koji je nekada radio u policiji i bio detektiv u slučaju nesreće koja je zadesila Alis, Dženinu majku. *** *** Alis i Tom Metkalf su Dženini roditelji. Nesvakidašnja je su bila njihova zanimanja, način na koji su se upoznali. Naime, Alis je zoolog i u Bocvani je proučavala slonove. Za doktorsku tezu je odabrala iz...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi. Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav, onaj koji ne prihvata pomoć. Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja, onaj koji ne menja rutinu, onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju, onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje. Lagano umire onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija; onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima. Lagano umire onaj koji ne menja svoj život onda kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta. Živi danas, učini danas, reskiraj danas! Ne dozvoli lagano umiranje! Ne zabora...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! U mojoj glavi stanuješ: tu ti je Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz basamake Silaziš u vrt za kog niko ne zna. Na povetarcu lebdiš poput slamke. (Dok za to vreme, možda: neoprezna Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…) Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš U morsku penu, ispod sunca, gola) spazim te kako po kiši preskačeš Barice i sva u blatu do pola Žuriš na posao s licem ko da plačeš. Prolazi dan za danom i sva svota Vremena tvog se po dva puta zbira: Pa pola oko moga klupka mota. Vidim sa tvoga lica punog mira Da ne znaš kako živiš dva života. U mojoj glavi stanuješ i dubiš Crne i bele hodnike za moje Misli: kako mi bežiš il me ljubiš? Van tebe druge misli ne postoje. Samo dok spavam ti se nekud gubiš. Svetozar Srdanov - žena u reči i slici! Patnje i stras...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Noćas se moje čelo žari, noćas se moje vjeđe pote; i moje misli san ozari, umrijet ću noćas od ljepote. Duša je strasna u dubini, Ona je zublja u dnu noći; Plačimo, plačimo u tišini, Umrimo, umrimo u samoći. Veliki pesnik i mistik! Pesnik zapitanosti i čuđenja, pesnik velikih ideja i velikih ljubavi ... Rodio se na današnji dan 1891. godine.

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Moje pesme stidljivo kucaju na tvoja vrata da se pred tobom poklone: hoćeš li mi otvoriti? Moje pesme imaju zvuk svile poput šuštanja tvoje haljine u predvorju Moje pesme mirišu kao ljupki zumbul u tvom vrtu. Moje su pesme u boju krvi odevene, u boju haljine tvoje šuštave i sjajne. Moje najlepše pesme blistaju, one su kao ti! Pred vratima stoje da ti se poklone: hoćeš li mi otvoriti? Na današnji dan je rođen veliki nemački pesnik i prozni pisac. Hese je takva veličina da uz njega stasavaju generacije koje i, nakon početnog oduševljenja, ostaju zauvek opčinjene njegovim opusom. Za one koji ga još nisu upoznali, a dvoume se, ponoviću poslednji stih: "Pred vratima stoje   da ti se poklone:   hoćeš li mi otvoriti?"