Živim obilje knjiga

Ponekad možeš roman opisati jednom rečenicom, a da kažeš, uglavnom, sve. Sada bi to bilo: ovo je priča o Veroniki Zarnik. *** *** Veronika je bila inteligentna, šarmantna, atraktivna, hirovita i odlično obrazovana mlada žena. I u današnje vreme bi bila žana koju svi primete, ona o kojoj se priča, a kamoli u njeno - pred i za vreme Drugog svetskog rata. Bila je udata za uglednog i dobrostojećeg slovenačkog preduzetnika koji joj je ispunjavao želje i ćutke prelazio preko svih njenih gafova. Međutim, ratni vihor je, tutnjeći kroz Sloveniju, odneo porodicu Zarnik. *** „A kako se ja to ponašam? upitala je ljutito.“ Ćutao sam. Ako sama ne shvata, ona, poštovana gospođa iz visokog ljubljanskog društva, kako da joj objasnim to ja, oficir iz Valjeva, mesta gde gajimo šljive i nalivamo se šljivovicom, kao što to misli njen poštovani suprug. Aha, rekla je, misliš da treba da se krijemo? Od koga? Ćutao sam, na kraju krajeva nismo bili sami, šofer Lojze je na licu imao navučenu ma...

Radnja ovog nesvakidašnjeg romana se odigrava u Međimurju, Hrvatska. Centralne lokacije su fiktivna mesta Sabolščak, selo u kome žive Hrvati, kao i Đinjc i Globoko, sela u kome žive Romi. Vreme je sadašnje, a radnja savremena, da savremenija ne može biti. *** *** Oko centralne priče, šablonske – neki bi rekli, gde se On nekim spletom okolnosti našao pored Nje, gde su im oči bili pogledi, a srca satkana od čežnje i želje za razumevanjem i pripadanjem, plete se sijaset priča i pričica. Ono što ovu njihovu temu okreće u bezdan su različitosti među njima: ona, Milena, je Hrvatica srednjih godina, a on, Sani, Rom na pragu života. Ono što ovu temu uzdiže do neba jeste potvrda da duše komuniciraju na višem nivou od ovog materijalnog sveta, da zanos ljubavi koji osećaju nosi kao bujica ka prepuštanju uprkos svemu, da neprepuštanje znači toliko mnogo boli više... *** On: „Zapalio sam se za nju jer mi je prilazila, svaki dan pomalo. Pitala kako živim i što mislim. Jednog dana,...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Budim te u tri ujutro Samo da ti kažem koliko te volim Jer tko zna Hoće li biti vremena I hoću li moći To sve sutra da ti kažem Budim te u tri ujutro Da ti vidim oči pospane Jer tko zna Ako me sutra nestane Pa onda da žalim Što nisam poludio Pa te u tri ujutro probudio Da ti u očima ostavim Sve svoje što imam Samo da ti kažem Mišu moj pospani Kad poželiš nekome Nešto lijepo reći Ne čekaj sutra Jer mnogi su tako zakasnili I zato te budim U neko doba gluho Da ti šapnem na uho Jer sutra i može biti A i ne mora doći I sve u trenu može proći I zato te budim U tri te ujutro grlim sjetno I kažem Molim te Bože Daj da ovo moje malo Klupko ljubavi bude sretno Pa me ostavi da kraj nje Što duže mogu hodati I ako treba Sve ću svoje prodati Jer samo jedno od svega Najviše želim Da se iz tvojih očiju nikad ne iselim... Zovu ga najvećim živim, hrvatskim pesnikom ...

Vremensko-prostorni okvir u koji se ugnjezdio ovaj roman je neko vreme savremeno, a rastojanje elektronsko, mejlovsko između Srbije i Amerike. Ceo roman i predstavlja razmenu mejlova između rođene braće, Živojina i Vukašina - dramaturga koji se, nakratko, obreo u Americi na susretu istočnoevropskih pisaca. *** *** Ova neizmerna udaljenost inicira u njima da počnu da se otvaraju jedan drugom, da pišu stvari koje nikada ne bi rekli oči u oči, da preispituju sopstvene postupke, da pokazuju empatiju koja, iako oduvek prisutna, nikad nije bila u ovolikoj meri verbalizovana ... Braća se jedan drugom obraćaju u prisnom tonu, osećajno, srca širom otvorenih. *** „Završavam, gledam u vrh ove stranice pa se pitam, da li on razume na šta sam mislio kada sam rekao: „Hrabro, samo hrabro!“ Hrabro voli sve oko sebe, brate moj. Za to je potrebna velika hrabrost. Kao što je najveći strah koji čovek može da oseti strah od toga da je moguće jednom i zauvek izgubiti ljubav za sve i svakoga.“ ...