Šajtinac Uglješa - Sasvim skromni darovi

Vremensko-prostorni okvir u koji se ugnjezdio ovaj roman je neko vreme savremeno, a rastojanje elektronsko, mejlovsko između Srbije i Amerike. Ceo roman i predstavlja razmenu mejlova između rođene braće, Živojina i Vukašina - dramaturga koji se, nakratko, obreo u Americi na susretu istočnoevropskih pisaca.

***

***

Ova neizmerna udaljenost inicira u njima da počnu da se otvaraju jedan drugom, da pišu stvari koje nikada ne bi rekli oči u oči, da preispituju sopstvene postupke, da pokazuju empatiju koja, iako oduvek prisutna, nikad nije bila u ovolikoj meri verbalizovana ... Braća se jedan drugom obraćaju u prisnom tonu, osećajno, srca širom otvorenih.

***

„Završavam, gledam u vrh ove stranice pa se pitam, da li on razume na šta sam mislio kada sam rekao: „Hrabro, samo hrabro!“ Hrabro voli sve oko sebe, brate moj. Za to je potrebna velika hrabrost. Kao što je najveći strah koji čovek može da oseti strah od toga da je moguće jednom i zauvek izgubiti ljubav za sve i svakoga.“

***

I poveravaju stvari za koje treba ogoleti dušu do krajnjih granica.

***

„Približavam se sasvim uplakanom detetu i pitam ga da li se boji psa. Da. Pružam mu ruku. I, tada se desilo. On uhvati svojom malom šakom moje prste i odvoji se od drveta. „Idemo, neće ti ništa“, kažem. Hodamo trotoarom. Devojčica, klinac i ja. Ona je njegova starija sestra. Klinac više ne plače. Hodamo i ćutimo. Škola i zabavište su odmah tu. Odmah, jebeno tu.

Nisam pomislio na nas troje. Nisam se setio da sam ja najstariji brat, da postoji postoji mlađa sestra i još jedan, najmlađi brat. Nisam u toj dečici video vas dvoje, nisam imao nikakvih sećanja, nikakvih fleševa. Samo sam poželeo da su moji. Duže od tih trista metara. Onda smo stali. Sestra je rekla da će ga ona uvesti u vrtić. Odoše. Dabome, gledao sam za njima. Boli me kurac šta god ko mislio. Bio sam srećan i nesrećan, bio sam spreman da startujem motor, odvezem se do firme i da mi tamo kažu da firma više ne postoji. Mogao sam da primim najgoru vest a da ne trepnem posle te male šake koja se odvojila od mojih prstiju.“

***

Nota 1:

Količina brige i ljubavi u ovoj porodici je nešto što nikog ne treba da ostavi ravnodušnim.

Ovde svako za svakog ima poštovanja i razumevanja.

 „Zvao sam roditelje. Van sebe sam što je otac ponovo propušio. Smeje se na moje neodobravanje. Keva uvek i opet pominje: „Digla sam ruke“, a znam da nije. Kad i ako se nešto desi ona će ih najbrže „spustiti“, opet i uvek, da izvlači poslednje od života, što iz Dedija, što iz svakog od nas.“

Nota 2:

Uživala sam neizmerno čitajući ovaj roman. Odiše snagom, a da ni u jednom trenutku nisam osetila da je izveštačen, preforsiran ili lažan. Ne bih ga nikad nazvala vrhunskim književnim delom, ali ja niti u jednom drugom nisam naišla na toliko apostrofiran moj životni moto: samo da su mi sinovi kao musketari – svi za jednog, jedan za sve.

Ocena: 10/10
Izdavač: Arhipelag, 2012 (III izdanje)