Novak Kristian - Ciganin, ali najljepši

Radnja ovog nesvakidašnjeg romana se odigrava u Međimurju, Hrvatska. Centralne lokacije su fiktivna mesta Sabolščak, selo u kome žive Hrvati, kao i Đinjc i Globoko, sela u kome žive Romi. Vreme je sadašnje, a radnja savremena, da savremenija ne može biti.

***

***

Oko centralne priče, šablonske – neki bi rekli, gde se On nekim spletom okolnosti našao pored Nje, gde su im oči bili pogledi, a srca satkana od čežnje i želje za razumevanjem i pripadanjem, plete se sijaset priča i pričica. Ono što ovu njihovu temu okreće u bezdan su različitosti među njima: ona, Milena, je Hrvatica srednjih godina, a on, Sani, Rom na pragu života.
Ono što ovu temu uzdiže do neba jeste potvrda da duše komuniciraju na višem nivou od ovog materijalnog sveta, da zanos ljubavi koji osećaju nosi kao bujica ka prepuštanju uprkos svemu, da neprepuštanje znači toliko mnogo boli više...

***

On:
„Zapalio sam se za nju jer mi je prilazila, svaki dan pomalo. Pitala kako živim i što mislim. Jednog dana, sjećam se dobro, više nisam mogo podnijeti misao da ona priđe nekom drugome kao meni. Pušila je na prozoru i razgovarala na mobitel, smiješila se i govorila tiho. Pravio sam se da je ne vidim i zamišljo što bih radio tom kome šapće. A jednog dana mi se uopće nije obratila. Bila je loše volje i mene je obuzela... nemam riječi koliko duboka tuga. Ne mogu tog dana podnijeti Đinjc pa produžim do onog svog mjesta na Muri, sjednem na obalu i grčim se.“

Ona:
„Nagne se, iskorači, poravna majcu jer su mu malo ispala leđa. Okrene se, pogleda prema prozoru, pogledi nam se sretnu. Nasmiješi se i nastavi raditi. Poželjela sam da to radimo zauvijek. Ja ga gledam, on poravnava majicu. Čak i to bi mi bilo dovoljno.“

***

Naravno, nije ovo samo priča o ljubavi. Moglo bi se čak reći da je ljubavna priča samo srce romana, a ogromnu pozadinu čini život Roma, njihovi običaji, život unutar i izvan zajednice... Paralalno s tom, lokalnom pričom, reke izbeglica hrle prema Evropi... Ima ovde i mrtvih i policijske istrage, ali meni ovo nije krimi roman. Opet, izbegličke trase se prelivaju kroz Međimurje, duše izbeglica su ostavile snažan otisak patnje, straha i neizvesnosti na ovome papiru, ali ovo nije, uistinu, priča o njima... Ali istine koje se kroz njihove usta kazuju su bezvremene.

***

„Nećeš prestati da padaš kad zaslužiš, nego kad odlučiš. Ako još uvijek vjeruješ u ono prvo, žalim te. Padat ćeš zauvijek i zamjerati svima oko sebe, kao što zamjeraš meni. Sanjaš da padaš jer čekaš što će biti, hoće li itko shvatiti što ti je dužan zato što ti padaš? Prestaješ padati kada odlučiš. Preuzmi odgovornost za svoj život. Prihvati da imaš izbora.“

***

Nota 1:
Malo je reći da sam oduševljena romanom...

Nota 2:
Novakov stil pisanja je ubitačan! Lafčina je, kreće na najveće koske, bez trunke zazora rezbari i romsko i izbegličko pitanje za sve pare. Pripoveda lako, narodski, krajnje nepretenciozno. To je upravo ono što osvaja: on pripoveda - ali ne osuđuje, on iznosi fakte – ali ne donosi zaključke. Poigrava se vizurama, pričama, uglovima, jezicima, narečjima, kulturama, vaspitanjima, verovanjima... Naracije ponekad teku paralelnim tokovima, ponekad izuvijano i zapleteno, ali uvek samouvereno. Na krajnje originalan način imenuje poglavlja, koristeći nazive fobija. Za datu narativnu celinu, ona je bila filter kroz koji se radnja prelama, bez obzira da li je skretničar ili presretač događaja... 

Nota 3:
Duša ovog romana, poslastica nad poslasticama je Sanijevo verovanje da je, dok je još bio jako mali, u njega ušao pauk koji vedri i oblači njegovim životom. Za svako mesto, osobu, misao ili osećaj koji su u njemu izazvali alhemiju, koji su proizveli osećaj koji ranije nije poznavao, pauk je vezivao čvor svoje mreže... Bogatsvo njegovog unutrašnjeg života je predstavljeno strukturom paukove mreže... Kada odvezuješ čvorove, raspetljava se mreža – čvorovi su ti koji nas drže za ovu zemaljsku ravan...

    „Volio sam kada se dignu, znaš, one plavičaste i sive magle od murske strane, nose mulj i slamu, žabe, kače, čaplje i trstiku. Magla napravi raj od Globokoga, postanemo sveti i isti. Raj je ono kad se ne vidi što sve nemamo, što sve radimo, kada vidiš samo krovove sa satelitskim antenama. Tada smo isti, mi u Globokom i oni pokraj ceste, isti mi u Đinjcu i bijeli u Sabolščaku. Niko proklet, svi čisti. Magla prekrije naše mršave pse bez oka, repa, prekrije kao plahta leševe auta, hodajuće leševe ljudske, prekrije sve nas slomljene što si psujemo majku, želimo drugom skoru smrt, želimo tešku bolest. Skoro da se ne vidi ni plavo svjetlo rotirke. Kao u pravom raju, ništa se ne vidi dobro. A u paklu sve, svaki obris, svaka mala pukotina i rupa i sve strašno što živi u njima.
    Magle mora biti, tada smo čisti. Kiše mora biti, tada smo prokleti.
    Tamo ćeš odvezati čvor, kod Mure, na trulom kolcu od vodilice stare murske skele. Postihen, samo postihen pre Muri. Mrtvo se u njezinim valovima njišu utopljenici, plastične vrećice, igračke iz daleke zemlje. Jedino što me priječilo da i ja ne potonem tamo bila je pomisao da u Globokom čeka Đani koji se nije pomirio.“

Nota 4:
Jako sam zahvalna na tome što je roman pročitalo mnogo meni dragih ljudi pre mene i iskazalo iznadprosečnu naklonost. Da sam ga ja čitala pre njih verujem da bih sopstvenu objektivnost dovela pod okrilje subjektivnosti jer je kajkavski moj maternji jezik, a Međimurje moj rodni kraj.

Ocena: 11/10
Izdavač: Književna radionica Rašić, 2017 (I izdanje)