Živim obilje knjiga

Tada reče bogataš : Govori nam o davanju. I on odvrati:   Dajete samo mrvičak ako dajete od svoga bogatstva. Kad od sebe dajete, istinski dajete. Jer, šta je vaše bogatstvo nego stvari koje čuvate i pazite iz straha da vam sutra ne zatrebaju? A sutra, šta će sutra doneti preopreznom psu koji zakopava kosti u neutrtom pesku dok hodočasnike prati do svetog grada? I šta je strah od nužde nego nužda sama? Nije li žeđ, koje se plašite dok vam izvor preliva, neutoljiva? Ima ih što daju mrvičak od mnogoga što imaju – i daju to da bi ih prepoznali, i njihova skrivena želja čini njihove darove beskorisnima. A ima ih koji imaju malo i sve daju. To su vernici života i darežljivosti života, i njihova škrinja nikada nije prazna. Ima ih koji daju s radošću, i ta im je radost nagrada. Ima ih koji daju s boli, i ta je bol njihovo krštenje. Ima ih koji daju ne upoznavši boli davanja, niti traže radosti, niti daju opominjući se vrline. Oni daju kao što u dolini smrča ...

Kolumbija, prva polovina 20. veka. Mogla je biti i Srbija krajem 20. veka. Ili koja druga država drugog ili trećeg sveta u ma koje vreme. Nažalost. Pukovnik i supruga mu su protagonisti. Ubijeni sin jedinac i nasleđeni pevac za borbe uzrok tuge i goleme nade. Nade da će pevac pobediti i doneti im zaradu. Ne bogatsvo, već izvesnost da će imati što jesti neko vreme. Bar dok ne stigne rešenje o penziji koju pukovnik čeka već punih petnaest godina. S uredno podgrejanom nadom svakog petka odlazi do pristaništa gde dolazi pošta. A zatim, iz petka u petak, toj istoj nadi okreće drugi obraz na koji poštar-čamdžija prilepi odbijenicu da pismo nije stiglo jer „pukovniku nema ko da piše“ ... *** *** A njih dvoje staraca, „siročad svoga sina“ , ostali su iza ivice egzistencije, nemoćni da se izbore s korupcijskim demonima vlasti, nesnađeni za ma šta drugo... Lik supruge je ženski pragmatičan, deluje na nivou realnosti sada i ovde: šta staviti na tanjir, šta obuti, ima li se za nahranit p...

Voleli su se gospodin Sabo i A. Nju je ratni vihor kraja 20. veka izmestio iz Sarajeva u Novi Sad. Tu su živeli zajedno, a potom u inostranstvu: Mađarska, Nemačka, Italija. Umetničke duše, bavili su se pisanom rečju, uklapali u svoj život mala zadovoljstva – prepodnevne subotnje kafe ili dugačke šetnje... A onda se A. razbolela. Teško i neizlečivo. Gospodin Sabo je ostao sam. I tu za njega prestaje život, a počinje ovaj roman. *** *** Sve što je u njemu bilo živo, pretvorilo se u bol, nadolazeću i narastajuću... Bol koja je tolika da ga ubija, a opet jedina koja mu donosi neki oblik mira, bol koja ga drži najbliže A. Bol koje ne sme da se oslobodi jer misli da će se, izgubi li je, definitifno razdvojiti od voljene žene. *** „Uprkos tome, želeo bih da sa nekim podelim da sam užasnut i obezglavljen pred činjenicom da mi predstavlja ozbiljan napor da se jasno prisetim njenog glasa, da ga evociram u svojim mislima čak i uz pomoć rečenica kojih se sećam da mi ih je bila rekla...

Jesen je opet,   čarobni oktobar,   što zbog boja, mirisa, još malo ućarenih toplih dana, ali i onih papirnih tj. knjiških leptirića koji nas sve spopadaju u ovo doba godine. Svi smo mi imali neke navike u vezi posećivanja sajmova i kupovine knjiga koje smo voleli i u koje smo se kleli, koje ne bi dali ni za šta na svetu... Odlično! A sad šic iz te zone komfora... Osmeh na lice, ruku u slamaricu, pogled na divne profile koje pratimo i u koje gledamo s najvećim mogućim poštovanjem... Malo telefonom, preko sajta izdavača, knjižare, kupinda,... Doći ćemo do knjiga već nekako. Ja došla, pa se zaprepastila kvantitetom. Šta ću, izgleda da je to nevoljni ljudski refleks – u kriznim situacijama svako gomila ono što mu je najbliže srcu. Kod mene to nisu makarone i toalet papir, a ni kod vas sigurno! Naravno, opet ne mogu sve knjige na jednu fotku, razdelile su se, ovoga puta, na pet gomila... 01.    Sabrane priče – Vladislav Bajac 02.    Hamam Balk...