Anesdater Skomsvol Ćersti - Što brze idem sve sam manja

Matea Martinsen je sa svojim mužem, koga je od milošte zvala Epsilon, živela na četvrtom spratu stambene zgrade nekog norveškog gradića. Nebitno kog, kao što je i vreme nebitno - moglo biti bilo koje unazad pola veka. Bila je već u poznim godinama, onima kad starci počinju da ispoljavaju ili krajnje bolećivu nežnost ili nabusitost i nezainteresovanost. Kako radnja napreduje, čitalac bi s pravom pomislio da je kod nje u pitanju staračka mušičavost. Međutim, nikako da se odlučim da li je kod nje bila u pitanju stabilnost karaktera ili ta njena asocijalnost predstavlja čak i otvaranje prema svetu?

***

***
Matea je retka zverka. Komšiluk prepoznaje, ni sa kim se ne druži, na svaki način se trudi da izbegne slučajne susrete s ostalim stanarima. Nekim danima je to i njena najveća dnevna aktivnost – izbegavanje komšijskih susreta. Opet, bilo je i drugačijih dana. Na primer, poneki je bio obeležen hamletovskom dilemom - upitati momka koji radi za kasom u obližnjoj prodavnici da joj otvori teglu džema koju ona nikako ne uspeva. Ipak ne. Dovoljno aktivnosti za taj dan. Zarad promene, sutrašnji bi mogao biti ispunjen uspomenom na današnju dilemu. I to bi bilo dovoljno. Ili bizarnim razmišljanjima:

***

„ - Barem nisam bila izložena uticaju lošeg društva i pritisku grupe i ne pušim i ne pijem, rekla je bledunjava devojčica na televiziji, Nataša, koju je neki ludak držao zatvorenu u maloj podrumskoj prostoriji gotovo pola života. Tad sam shvatila da sam mogla da postanem alkoholičarka. Da sam malo više izlazila, garantovano bih postala alkoholičarka. A da ne pominjem sve loše prijatelje koje bih stekla.“

***

Ona nikada nije imala posao, decu, prijatelje, interseovanja, hobije, želje ili stremljenja... Najveća njena dostignuća su bila savršeno otvaranje nove rolne toalet papira i mešanje špila karata. Na to je bila stvarno ponosna. Ah, da... umela je i da rimuje reči i plete mužu trake za uši.

***

„Mogu da se pohvalim i svojim spretnošću s kartama. Prvo bih ih dobro promešala, „statistički karte treba promešati tačno sedam puta“, znao je da kaže Epsilon, „ni manje ni više“, a onda bih ih očas posla poređala po broju i boji. „Baš si vešta“, pohvalio bi me Epsilon, a meni bi bilo toplo oko srca, toliko toplo da bih ih ko bajagi slučajno ispustila i sve to još jednom uradila.“

***

Nota 1:
Autorka je za svoj roman dobila nagradu za debitantsko delo. S parvom. Roman je pisan lakom rukom, ali ne trivijalno. Humora ima taman dovoljno da ovu priču možemo da svarimo, a da pritom ne osetimo golemu mučninu. I taman toliko da ovo nikome ne ostane u sećanju kao humorističko štivo.

Nota 2:
Pitanje smisla života je ključno pitanje koje postavlja ova knjiga. Smisao života je upravo to – da svom životu damo smisao. Svako svom! Niko nije pozvan da sudi o tuđim izborima. Zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti je pokazatelj koliko je život koji živimo stvar našeg izbora ili koliko smo se nesrećno i/ili lenjo zapleli u nekim okolnostima. Iako ni sama Matea toga nije istinski svesna, iz nje se svako malo otvaraju provalije koje zjape za ljubavlju, ljudima, prihvatanjem i uvažavanjem... Tek sada imamo prava da kažemo – Matea Martinsen je vodila jedan besmislen život!

„Gotovo sam zaplakala, jer vidi stvarno, moje ime je u telefonskom imeniku. A zašto me onda niko ne zove? Niko me ne zove. Moje ime je navedeno čak dva puta, ali onda po adresi shvatim da ona druga nisam ja.“

Nota 3:
Ja znam da je moj prikaz obojen sarkazmom i krajnjim nesimpatijama prema starici. Dokle god se bavila „svojim aktivnostima“, moje su se obrve bavile samo čuđenjem, ne i osudom. Ali kada je priča skrenula na to kako nju niko ne voli i kako je se niko ne seti, obrve su se digle do nerava i opasno ih nategle...
Zato vam preporučujem Milkin prikaz jer je ona sve vreme navijala za Mateu. Da spere ovu gorčinu, da unese ljudskost i saosećanje. Ona mi je i jedina svetla tačka ovog štiva. Milka, naravno.

Ocena: 8/10
Izdavač: Dereta, 2014 (I izdanje)