Živim obilje knjiga

  Ona je profesorka književnosti, predana poslu, prema studentima zahtevna, pomalo konfuzna, s glavom u literaturi više nego u životu. On je „ momak iz Ohaja “, zabavan, nežan, prosperitetan. Desila se ljubav, brak, kći, zajednički život... uobičajena životna putanja. A onda im se desila bračna monotonija i neverstvo kao neželjena, ali logična posledica. Ovakva priča je bila, jeste i biće aktuelna svugde i svagda. A ova je, eto, savremena, tamo negde u Americi... *** *** Dozvolili su da im zajednički život postane bezukusna i prežvakana rutina koja se odvija na površini njihovih bića, da vode monotone, informativne razgovore, da emocije mogu da prepoznaju samo ako se radi o književnim ili filmskim junacima... Ta buka ničega je postala zid koji ju je sprečio da čuje smisao prećutanog u pitanju „Kada si bila najsrećnija?“ , dajući svojim nesrećno odabranim odgovorom alibi njegovom izgovoru. *** I da, potpuno sam saglasna s definicijom koji je izrekla njena agentkinja dok...

  Ima jedan instagramski profil [ @momastefanovic ] koji se bavi muško – ženskim odnosima, a objavljuje misli, zapažanja i aforizme. Ne treba puno vremena da se shvati da je čovek preživeo i proživeo sve o čemu govori, da njegove reči nisu samo racionalizovane sintagme, već svako zapažanje oboji emocijom i kroz srce provuče. Teme ljubavi, emocija, međuljudskih odnosa, naročito odnosa između polova... Omiljene mi... Čitajući shvatam koliko mi zadovoljstvo predstavlja da vidim još nekog ko razume svu jednostavnost tih postavki, a opet je i svestan koliko se retko primenjuju u praksi... Koliko malo treba za lakoću i lepotu življenja, a to malo stalno nedostaje.   Pa kad to još dođe iz muškog, emotivno pismenog pera, onda je to prava stvar! Neću se baviti analizom, komentarima i ocenjivanjem, već ću vam samo izdvojiti nekoliko zapažanja, na više tema, koja su meni bila onako: mmmm... *** *** Saveti muškarcima: “A u vezi ili braku, sve tvoje obaveze se svode na je...

Kad čovek dovede sebe u stanje opšteg gađenja i svakodnevnog komešanja i prelivanja mučnine, kada mu je stalno pred očima i prvo na jeziku: „Svi ti slikari, videoumjetnici, konceptualci, fotografi, sav taj nadobudni svijet koji ne poznaje jezičke granice jer sva svoja djela naziva odmah na engleskom, svi ti šminkeri koji slabo razaznaju bilo što osim svoje uskogrudne poetičke misli koja se prečesto izgubi u pokušaju stvaranja jake metafore, pa se onda opet javi, bljesne, zatitra u pokušaju autobiografske kontemplacije, pa onda opet negdje ugasne, pa se javi, pa se tapšu s kustosima, pa govore o formatima, o nekakvim lampama, montažama, videoprojektorima i uglavnom se snalaze bez strujnog udara ove ili one vrste, sav taj kič mediokritetskog gluvarenja svijetom u ovom dijelu Europe, slijevao se baš u moje dvorište, točnije na moj radni stol.“ onda je to siguran znak da treba zavitlati mačem i preseći Gordijev čvor koji se obmotao oko sopstvenog života. Ako ne baš preseći, onda bar ma...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Sonja, izađi da skitamo imam ludu želju večeras da lutam. Sonja, izađi i iznesi samo malo nježnosti ispod kaputa. Malo nježnosti, malo samo zalogaj jedan za ogromnu glad. Sonja, izađi da skitamo. Noćas je nestvarno lijep grad.

Bilo je to vreme zgušnjavanja ljudskog nerazuma i pretvaranja u neljudskost, vreme kada su derani ostavljali svoje kosti po močvarama sveta za koji ranije nisu ni znali da postoji. Ratki su se vraćali. Među njima je bio i Ahmet Šabo. I tu počinje radnja ovog romana nad romanima. *** *** Kroz likove Ahmeta Šabe i njegove Tijane, zatim Mula Ibrahima, Muharema Neretljaka, Šehage Soče, kao i mnogih drugih sporednih, ali opet vešto iznijansiranih, dobijamo živu sliku života sarajevske kasabe toga vremena. *** Ahmet Šabo, ratnik-povratnik, siromah, bez posla, po obrazovanju – pismen, po vokaciji – duša čista, pesnička, zagledana u Tijanu... Na ogradi, između dve bašte, pod mesečinom, nastala je jedna od najlepših ljubavnih priča naše književnosti. „Sve više sam s njom, i kada sama sam. Odnosim sa sobom njeno ime, i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepši je od žubora vode.“ *** Na drugu stranu, on je čovek bez straha i zazora, ubeđen da je Bog ...

Tada reče bogataš : Govori nam o davanju. I on odvrati:   Dajete samo mrvičak ako dajete od svoga bogatstva. Kad od sebe dajete, istinski dajete. Jer, šta je vaše bogatstvo nego stvari koje čuvate i pazite iz straha da vam sutra ne zatrebaju? A sutra, šta će sutra doneti preopreznom psu koji zakopava kosti u neutrtom pesku dok hodočasnike prati do svetog grada? I šta je strah od nužde nego nužda sama? Nije li žeđ, koje se plašite dok vam izvor preliva, neutoljiva? Ima ih što daju mrvičak od mnogoga što imaju – i daju to da bi ih prepoznali, i njihova skrivena želja čini njihove darove beskorisnima. A ima ih koji imaju malo i sve daju. To su vernici života i darežljivosti života, i njihova škrinja nikada nije prazna. Ima ih koji daju s radošću, i ta im je radost nagrada. Ima ih koji daju s boli, i ta je bol njihovo krštenje. Ima ih koji daju ne upoznavši boli davanja, niti traže radosti, niti daju opominjući se vrline. Oni daju kao što u dolini smrča ...

Kolumbija, prva polovina 20. veka. Mogla je biti i Srbija krajem 20. veka. Ili koja druga država drugog ili trećeg sveta u ma koje vreme. Nažalost. Pukovnik i supruga mu su protagonisti. Ubijeni sin jedinac i nasleđeni pevac za borbe uzrok tuge i goleme nade. Nade da će pevac pobediti i doneti im zaradu. Ne bogatsvo, već izvesnost da će imati što jesti neko vreme. Bar dok ne stigne rešenje o penziji koju pukovnik čeka već punih petnaest godina. S uredno podgrejanom nadom svakog petka odlazi do pristaništa gde dolazi pošta. A zatim, iz petka u petak, toj istoj nadi okreće drugi obraz na koji poštar-čamdžija prilepi odbijenicu da pismo nije stiglo jer „pukovniku nema ko da piše“ ... *** *** A njih dvoje staraca, „siročad svoga sina“ , ostali su iza ivice egzistencije, nemoćni da se izbore s korupcijskim demonima vlasti, nesnađeni za ma šta drugo... Lik supruge je ženski pragmatičan, deluje na nivou realnosti sada i ovde: šta staviti na tanjir, šta obuti, ima li se za nahranit p...

Voleli su se gospodin Sabo i A. Nju je ratni vihor kraja 20. veka izmestio iz Sarajeva u Novi Sad. Tu su živeli zajedno, a potom u inostranstvu: Mađarska, Nemačka, Italija. Umetničke duše, bavili su se pisanom rečju, uklapali u svoj život mala zadovoljstva – prepodnevne subotnje kafe ili dugačke šetnje... A onda se A. razbolela. Teško i neizlečivo. Gospodin Sabo je ostao sam. I tu za njega prestaje život, a počinje ovaj roman. *** *** Sve što je u njemu bilo živo, pretvorilo se u bol, nadolazeću i narastajuću... Bol koja je tolika da ga ubija, a opet jedina koja mu donosi neki oblik mira, bol koja ga drži najbliže A. Bol koje ne sme da se oslobodi jer misli da će se, izgubi li je, definitifno razdvojiti od voljene žene. *** „Uprkos tome, želeo bih da sa nekim podelim da sam užasnut i obezglavljen pred činjenicom da mi predstavlja ozbiljan napor da se jasno prisetim njenog glasa, da ga evociram u svojim mislima čak i uz pomoć rečenica kojih se sećam da mi ih je bila rekla...

Jesen je opet,   čarobni oktobar,   što zbog boja, mirisa, još malo ućarenih toplih dana, ali i onih papirnih tj. knjiških leptirića koji nas sve spopadaju u ovo doba godine. Svi smo mi imali neke navike u vezi posećivanja sajmova i kupovine knjiga koje smo voleli i u koje smo se kleli, koje ne bi dali ni za šta na svetu... Odlično! A sad šic iz te zone komfora... Osmeh na lice, ruku u slamaricu, pogled na divne profile koje pratimo i u koje gledamo s najvećim mogućim poštovanjem... Malo telefonom, preko sajta izdavača, knjižare, kupinda,... Doći ćemo do knjiga već nekako. Ja došla, pa se zaprepastila kvantitetom. Šta ću, izgleda da je to nevoljni ljudski refleks – u kriznim situacijama svako gomila ono što mu je najbliže srcu. Kod mene to nisu makarone i toalet papir, a ni kod vas sigurno! Naravno, opet ne mogu sve knjige na jednu fotku, razdelile su se, ovoga puta, na pet gomila... 01.    Sabrane priče – Vladislav Bajac 02.    Hamam Balk...